Content area
Abstract
У специфичном оригиналном свету музике генијалног аустријског класичног композитора Волфганфа Амадеуса Моцарта ( Wolfgng Amadeus Mozart), посебно место заузимају дела за камерне ансамбле. Значајан део тих дела чине сонате за виолину и клавир. Упркос својој популарности међу савременим извођачима, a посебно међу педагозима, oнe су ретко поље интересовања истраживача и не постоји велики број студија о њима. У монографијама посвећеним укупном Моцартовом стваралаштву увек се нађе поглавље или неколико страница о сонатама за виолину и клавир, али изузетно се ретко појављују као предмет посебног проучавања. Разлог сигурно није тај што су Моцартове сонате јасне за разумевање. Напротив, у вези са њима појављују се бројна важна питања и проблеми које ћу у овом раду покушати да разјасним. Неки од ових проблема су проблем приступа самом жанру, који се доста разликује од данашњег. Пре свега мислим на третман клавирске деонице у сонатама за виолину и клавир, која је у Моцартово доба била доминантна у односу на виолинску деоницу. Данас је та улога углавном равноправна или чак виолина често преузима доминантну улогу у интерпретацији појединих извођача, с обзиром на то да су ове сонате постале саставни део литературе за виолину. На тај начин, на жалост, улога клавира у оваквим извођењима бива постављена у други план. С тим у вези јавља се и проблем пијанистичке технике и интерпретације, која је условљена самом фактуром дела, специфичностима инструмената и музичког мишљења одређене епохе.
У XVIII веку и у првој половини XIX века у целој Европи биле су веома распрострањене сонате за клавир са пратњом мелодијских инструмената ( виолине, флауте, виолончела, као и других гудачких и дувачких инструмената ). Жанр се формирао у Француској - Жозеф Касанеа де Мондовил ( Jozef Kassanea de Mondoville ) је први написао 6 соната за чембало уз пратњу виолине. Након њега је Жан - Филип Рамо ( Jean Philipe Ramoau ) писао Триокомаде, преузимајући жанр музике са пратњом, коју је писао и Луј Купрен ( Louis Couperin ). Жанр сонате са пратњом су од Француза преузели Немци. Имена попут Јохана Шоберта ( Johann Schobert ), Хермана Фридриха Раупаха ( Hermann Friedrich Raupah ), Николаса Јозефа Хилмандла ( Nikolaus Joseph Hűllmandel ), а нарочито Јохана Кристијана Баха ( Johann Christian Bach) имала су значајан утицај на младог Моцарта када је овај жанр у питању.





