Content area
Abstract
Спољна политика малих држава се, као последица непостојања кохерентних студија о њима, налази на маргинама изучавања међународних односа. Упркос њиховом све већем броју, видљивости, спољнополитичким успесима и установљеним обрасцима њиховог понашања и деловања, стање се у периоду за нама није променило. Овај рад представља допринос теоријској дебати о значају малих држава за управљање међународним пословима. Чини се то кроз покушај прецизног дефинисања и разврставања различитих група малих држава. Указује се на заједничке особине њихове спољне политике и потенцијале коришћења спољнополитичких стратегија, неправедно резервисаних за ‘крупније’ актере међународних односа.
Надоградњом прегршт постојећих анализа усмерених ка описивању спољних политика малих држава, настојимо да задиремо у саму суштину спољнополитичког процеса малих држава, са крајњим циљем постизања научног објашњења. Кључно истраживачко питање овог истраживања, стога, гласи: зашто мале државе бирају различите спољнополитичке стратегије, у истом временском раздобљу, иако су под утицајем истих, или сличних, подстрека и ограничења међународног система? Трагање за одговором вођено је поставкама неокласичног релизма ‘треће врсте’. У овој теорији доказивано преимућство системских фактора утицаја на утврђивање и спровођење спољне политике, уз интервенишућу улогу унутрашњих детерминанти, чини се адекватним оквиром за управљање прибављеним подацима током истраживања. Допуњено је резултатима испитивања значаја одредница спољне политике које проналазимо у деловима великих теорија (grand theories) међународних односа, покушајима изградње опште теорије спољне политике и спољнополитичкој анализи.
Искуствена провера истраживачких резултата постигнутих у домену теорије биће учињена применом методе студије случаја на спољну политику Републике Србије у периоду од 2000. до 2018. године. Представљање основних спољнополитичких одредница у различитим раздобљима (2000-2003; 2003-2006; 2006-2008; 2008-2012; 2012-2018) које су пресудно утицале на карактер спољне политике Србије биће допуњено објашњењем одабира различитих спољнополитичких стратегија у односима са великим силама, процесу европских интеграција, очувању територијалног интегритета и суверенитета и сарадњи у региону.
Тежиште целокупног теоријско-емпиријског истраживања усмерено је ка доказивању основне претпоставке од које се у раду полази: опажање међународног политичког положаја Републике Србије, као мале државе, било је одлучујућа детерминанта њене спољне политике и избора спољнополитичких стратегија у периоду од 2000. до 2018. године. Надмоћ системских ограничења и подстицаја, предвиђена неокласичним реализмом, биће конкретизована међународним политичким положајем као најважнијом, системском, одредницом спољне политике малих држава. Међународни политички положај се поима у складу са схватањем професора Висковића да су то чиниоци попут: чланства у међународним универзалним и регионалним организацијама, (не)припадности политичким и војним савезима, односа са великим силама, односа са суседима, става према тенденцијама развоја међународних односа (њихово прихватање или супротстављање њима).





