Content area
Abstract
Упркос актуелним научним претпоставкама које, хронолошки посматрано, и даље настоје да препознају изворни „тренутак" или „чин" предлагања приноса, очигледно је да није могуће замислити човеково бивствовање без жртвоприношења. Боголико људско биће је, по превасходству, жртвоприноситељно створење. Стога не треба да чуди чињеница што су се, међу најзаступљенијим жртвеним приносима човечанског рода, одувек налазили хлеб и вино, као основни символи телесне структуре човека, тојест начина одржања његовога живота. Завршни елемент готово сваког жртвеног приноса огледао се у обедовању. У историји човечанског памћења није постојала људска цивилизација која у догађајима стварања хлеба и вина, и обедовања, али и другим облицима овоземаљскога постојања, није видела двоструку димензију овоземаљске егзистенције физиолошку и свештену Зато су се хлеб, било бесквасни или квасни, и вино претежно црвене боје, показали као најрепрезентативније првине човека, што ће рећи слике његовога тела и крви, или пак, шире посматрано, предобрасци свеукупне твари.
Богослужбени израз старога Израиља није се умногоме разликовао од општепознатог религијског живота човека. Но ипак, једну од доминантних функција у богослужбеном животу Јудеја имали су приноси хлеба и вина. Привремени карактер старозаветног богослужења досегао је свој крај онога тренутка, када је његово жртвоприноситељно настројење дефинитивно утонуло у испразни формализам и дало предност спољашњости наѵштоб суштинском назначењу светога пода нелицемерном објављивању вере у истинскога Бога.





