Content area
Abstract
Увод: Настанак и прогресија малигног тумора подразумевају неконтролисану ћелијску трансформацију, инвазивност, ангиогенезу и способност метастазирања. Епидемиолошки подаци указују да је пушење најзначајнији етиолошки фактор за настанак планоцелуларног карцинома ларинкса (engl. Laryngeal squamous cell carcinoma, LSCC), а у извесној мери и употреба алкохола. Бројне клиничке и екперименталне студије показују да је настанак малигног тумора резултат поремећеног имунског одговора. Цитокини делују као медијатори инфламације и имунског одговора и представљају потенцијалну мету антитуморске терапије. Диференцијација помагачких Т лимфоцита (engl. T helper, Th) према функционално различитим субпопулацијама (Th1, Th2, Th17) праћена је продукцијом различитих цитокина. Један од претпостављених механизама у настанку малигног тумора је поремећај у односу Th1 (Тип 1) и Th2 (Тип 2) имунског одговора. Хипотеза претходних студија била је да повећани Th2 (Тип 2), а смањени Th1 (Тип 1) имунски одговор води настанку малигног тумора. Такође, бројне студије указују на повезаност хроничне инфламације и малигних тумора. Подаци у медицинској литератури о улози интерлеукина (IL)-17 у карциногенези се доста разликују међу собом, а број радова који се тиче повезаности LSCC и IL-17 је мали. Детаљним прегледом медицинске литературе нисмо нашли студију која је испитивала повезаност серумских концентрација IL-22 и LSCC.
Циљеви: Циљ ове студије био је мерење серумских концентрација тринаест цитокина (IL1β, IL-2, IL-4, IL-5, IL-6, IL-9, IL-10, IL-12, IL-13, IL-17, IL-22, IFN-γ и TNF-α) код здравих испитаника и пацијената са LSCC.
Методе: Наша студија је укључила 59 пацијената са LSCC и 44 здравих испитаника. Од свих испитаника узето је 5 ml периферне венске крви као и подаци о пушењу и употреби алкохола. Концентрације испитиваних цитокина мерене су у сваком од узорака серума методом проточне цитометрије (flow-cytometry) уз коришћење комерцијалног проточног цитометријског кита (Flow Cytomix, Bender Med Systems, USA). Поређење резултата вршено је у односу на присуство малигног тумора у ларинксу, субрегион ларинкса захваћен тумором, стадијум болести, хистолошки градус тумора, употребу алкохола и пушење.
Резултати: Статистичка анализа показала је да нема значајне разлике у концентрацијама испитиваних цитокина између група здравих и оболелих од LSCC. Серумске концентације IL-12 биле су веће (p<0.05) код пацијената без присуства болести у регионалним лимфним чворовима на врату, као и код раног Т (Т1/Т2) стадијума у поређењу са пацијентима касног Т (Т3/Т4) стадијума болести. Ниво цитокина IL-10 у серуму био је већи (p <0.05) код пацијената касног Т стадијума у односу на рани, као и код пацијената са умерено диферентованим туморима (engl. Histologic grade, HG2) у поређењу са добро диферентованим туморима (HG1). Такође, код пацијената са туморима HG2 серумске концентрације IL-22 биле су повишене (p <0.05) у односу на пацијенте са туморима HG1. Серумске концентрације IL-12, IL-10, IL-13, IL-9 и IL-1β (p <0.05), као и IL-6 (p <0.01) биле су значајно више код тумора раног Т стадијума супраглотисне регије у поређењу са глотисном. Ниво цитокина IL-1β и TNF-α био је већи (p<0.05) код пацијената LSCCкоји су непушачи у односу на пушаче. Наша студија није показала разлику серумских
Закључци: Концентрација цитокина у серуму не може се користити као индикатор присуства ПЦКЛ, односно као тумор маркер. Прогресија LSCC од стадијума Т1/Т2 ка Т3/Т4 праћена је падом серумских концентрација IL-12 и повећањем концентрација IL-10. Захваћеност лимфних чворова на врату код LSCC праћена је падом серумских концентрација IL-12. Код раних Т стадијума LSCC серумске концентрације цитокина IL-12, IL-10, IL-13, IL-9, IL-1β и IL-6 више су код супраглотисних у односу на глотисне туморе. Пацијенти са умерено диферентованим LSCC имају повишене серумске концентрације цитокина IL-10 и IL-22 у односу на пацијенте са добро диферентованим туморима. Такође, резултати наше студије говоре у прилог могућег имуносупресивног ефекта пушења на проинфламаторни одговор код пацијената са LSCC, док таква разлика није уочена код здравих пацијената. Идентификација објективних серумских параметара који би представљали поуздане маркере присуства и прогресије LSCCимала би велики утицај на постављање ране дијагнозе и тачније утврђивање стадијума болести на тај начин пружајући боље терапијске могућности у лечењу ове болести.





